уторак, 01. август 2017.

ZAŠTO TEOKRATIJA?

Za razliku od životinja koje se udružuju u zajednice kao što su krdo, čopor, jato, roj i dr, jedna od zajednica u koju se ljudi udružuju jeste država. Ova zajednica je potrebna da bi se stvorio adekvatan ambijent za normalno funkcionisanje pojedinaca i porodica, odnosno da bi se obezbedili uslovi za stvaranje dobrih ljudi. Zakonima koje uspostavlja, država bi trebala da kao svoju najvišu vrednost postavi čoveka i učini sve da on bude zakonom zaštićen, da sve njegove pozitivne tendencije budu podstaknute, a sva destruktivna ponašanja budu maksimalno onemogućena i sankcionisana. Čovekov život i njegovo zdravlje trebali bi da budu najveća briga ljudske zajednice koja se zove država.

Iz istorije vidimo da su mnoge države veoma često bile pod kontrolom nemoralnih ljudi, što je za posledicu imalo potpuni kolaps država i istrebljenje i nestanak čitavih naroda i civilizacija. Nekada je glavni uzrok propadanja države i naroda bila nehigijena (kao što je to bio slučaj sa civilizacijama Maja i Inka), usleg čega su nastupile razorne i opustošujuće bolesti, a nekada je država propadala zbog nesavesnog korišćenja prirodnih resursa (kao što je to bio slučaj sa Grčkim i Rimskim carstvom). U nekim slučajevima država je bila toliko slaba, a narod toliko propao i postao oslabljen, da su različiti osvajači zauzimali državu, a nekada potpuno istrebljivali narod u njoj.

Generalno, postoje dva načina kako država može da propadne:

1. Kada narod toliko duhovno i fizički degradira da kontrolu nad državom nasilno preuzmu kriminalci i okrutni ljudi, čiji je smisao života uživanje u sebičnim i destruktivnim oblicima zadovoljstva, a sve na štetu njih samih i naroda sa kojim manipulišu. Nekada su takvi destruktivni vladari i njihovi pomagači iz redova domaćeg naroda, a nekada je u pitanju strani okupator.

2. Viši i mnogo opasniji način propadanja države jeste kada kriminalci i mafija ubede narod da je za njegovo dobro da bude pod okupacijom i ropstvom. U tom slučaju, kriminalci se predstavljaju kao dobrotvori, i na veoma moćne i razrađene načine prikazuju ropstvo i destruktivan način života kao nešto primamljivo i dobro.

Gore navedena dva oblika propadanja države, i naroda koji u njoj živi, može se lepo opisati eksperimentom sa žabom (koja predstavlja narod) i loncem (koji predstavlja državu; voda u loncu predstavlja stanje u državi). Ako bismo žabu stavili u lonac sa vrelom vodom, ona bi želela da iskoči iz njega (na sličan način kao što narod koji je svestan da je država pod okupacijom želi da izađe iz tog stanja). Ali, ako bi žabu stavili u lonac sa hladnom vodom, a onda vodu polako zagrevali do tačke ključanja, žaba bi bila skuvana u loncu, a da ne bi ni osetila šta joj se desilo (u pitanju je opis drugog oblika propadanja države, kada narod nije svestan šta mu se dešava, već “uživa” u sopstvenom uništenju).

Ljudi su tokom istorije organizovali različite oblike državnog uređenja, i kao po pravilu, sve te države su propadale prema jednom od dva gore navedena obrasca. Međutim, postojali su retki slučajevi jakih i naprednih država u kojima su ljudi napredovali i pozitivno se razvijali u svakom pogledu, a stope kriminala i nemorala su bile svedene na minimum ili ih nije bilo. Takva društva su bila uređena po modelu koji zovemo “teokratija”, zato što su funkcionisala po zakonima koje je Tvorac dao u Bibliji (reč“teokratija” potiče od grčkih reči: “teos” - Bog, “kratos” - vladavina). Drugim rečima, Bog je vladao takvom državom jer su ljudi prihvatali zakone koje je On objavio čoveku.

I kao što u fizičkom svetu postoje tačno utvrđeni zakoni koji su uspostavljeni od strane Onoga koji je stvorio ovaj svet, tako i u duhovnoj sferi - sferi ljudskog života i međuljudskih odnosa postoje tačno utvrđeni i precizni zakoni pomoću kojih čovek može ostvariti svrhu svog postojanja i doživeti najviše domete sreće. I ove zakone je uspostavio isti Onaj koji je stvorio ovaj svet i čoveka da u njemu živi. 

DRŽAVA

U vreme najstarijih civilizacija, ropstvo jedne države ili naroda se manifestovalo primenom grubih robovlasničkih principa kada je narod okupirane države bio silom prisiljen da radi za robovlasnika. U tom slučaju, uslovi života su bili veoma teški, rad veoma dug i naporan, odnos robovlasnika prema robovima veoma surov, ali je važno istaći da je kod robova postojala želja za izlaskom iz stanja ropstva. Vremenom su uslovi ropstva postali blaži, jer su robovlasnici shvatili da boljom motivacijom robova mogu da ostvare veću zaradu.

Tako su nastale feudalne države u kojima su robovi dobili na korišćenje određeni deo zemlje, ali su robovlasniku morali da plaćaju veliki porez od plodova zemlje. Pojedinci i porodice koji nisu prihvatali ropstvo, odlučivali su se za izolovan život od ovakvog sistema i obično su živeli u brdima i planinama, dakle na mestima za koja su robovlasnici smatrali da nisu atraktivna za ostvarivanje velike zarade. Njihov život je bio materijalno skromniji od života onih koji su živeli u plodnijim delovima države, ali su zato uživali slobodu. Čest slučaj je bio da su svojim načinom života podsticali svoje zemljake robove da promene način života i odbace okupaciju, tako da istorija beleži brojne slučajeve nastanka slobodnih država koje su određeni vremenski period uživale život slobodan od robovlasničke čizme. Razvojem nauke, već od Srednjeg veka, a naročito u 19. veku, počeo je rapidan rast velikih fabričkih pogona u kojima je za kratko vrememoglo da se proizvede mnogo robe i da se ostvari velika zarada. U tu svrhu, došlo je do velikih migracija robova iz prirodnog ambijenta (sela) u novoformirana velika naselja oko fabrika (gradove). Robovlasnici su za svoje robove pravili zgrade sa malim sobama i stanovima, sa ciljem da obezbede što jeftinije uslove za život (ti uslovi su najčešće bili ispod svakog minimuma). Stanje robova je postalo mnogo teže, jer su nehigijena i nezdravo okruženje postali dodatno otežavajući problem, tako da je došlo do pojave velikih i razornih epidemija koje su odnele milione života. Dok su robovali u prirodi (selu), ovakvih problema nije bilo.

Pošto su želeli da svoju vlast i polje uticaja prošire, različiti vladari su tokom istorije pokretali osvajačke ratove. U početku su ti ratovi vođeni oružjem i golom silom, a kasnije su počeli da se primenjuju specijalni oblici ratovanja. Naime, uočeno je da je sa robovima moguće veoma lako manipulisati jer je njihovo znanje o životu i zakonima koji postoje u ovom svetu skoro ravno nuli. Zato su vladari jednih država počeli da huškaju narode drugih država ne bi li ih podstakli da naprave pobunu i ustanak, zbace postojeće vladare, a uspostave novu vlast koja će prihvatiti “novo državno uređenje” koje im je prikazano kao napredno. Na takav način su organizovane skoro sve revolucije u zadnjih petsto godina. Ovo “novo državno uređenje” nudilo je robovima “pravo da odlučuju” i tako mogućnost da “preuzmu sudbinu u svoje ruke”. U ovom novom uređenju, ropstvo je prikazano kao nešto dobro i nazvano je “slobodom”, a prava sloboda je počela da se ismejava i da se naziva ropstvom. Robovi više nisu grubo gaženi i nipodaštavani, već su pohvaljivani i nagrađivani ukoliko bi svojim destruktivnim načinom života podsticali i druge ljude na ropstvo. Svakom robu je omogućeno da može da napreduje u robovlasničkom biznisu, a onim najdestruktivnijim je omogućen ulaz u sam vrh robovlasničke hijerarhije.

Još u vreme drevnih robovlasničkih društava robovima je bilo omogućeno da učestvuju i “uživaju” u krvavim gladijatorskim borbama, prostituciji, narkomaniji i drugim destruktivnim oblicima zadovoljstva koji su ih duhovno i fizički dodatno onesposobljavali i činili još većim robovima. Razvojem nauke i tehnologije, planeri “novog državnog uređenja” podigli su sve oblike destruktivnih oblika zadovoljstva na najviši mogući nivo, tako da je robovima omogućeno da “uživaju” u destrukciji do nezamislivih granica. Takvo razvratno i destruktivno ponašanje je od strane robovlasnika prikazivano kao “zabava” i najviši oblik slobode. Preko medija, koji su sada postali veoma moćni i uticajni, vladari su promovisali destrukciju i perverziju, a sve najgore oblike ropstva veličali i prikazivali privlačnim, da bi postojeće robove još dublje uvukli u ropstvo, kao i da bi one koji još nisu u ropstvu uvukli u to stanje. Zbog ovakve agresivne medijske kampanje i naizgled “velikih privilegija” i navodno “lagodnog života” koji je pružao život u ropstvu, veliki broj ljudi je dobrovoljno napuštao prirodni ambijent i preselio se u velike gradove da uživa u “novom i boljem životu”. Kao vrhunac uspostavljanja novog robovlasničkog sistema, vladari ovakvih država su, kao najviši oblik “slobode”, ponudili robovima da “sami odluče” o tome ko će vladati državom.

Organizovani su “izbori”, na kojima su svi ljudi mogli da učestvuju i glasaju. Vladari su već procenili da je narod dovoljno zaglupljen i da je sa njim moguće lako manipulisati, tako da su ovakvi “izbori” predstavljali samo overu postojeće okupacije. Kroz agresivnu medijsku kampanju, u kojoj su najviše promovisani oni koji su ropstvo prikazivali na najlepši i najprivlačniji način, i koji su nudili bolje i savremenije oblike ropstva, narod je birao one takmičare u izbornoj trci koje su mediji najviše promovisali i koji su dobijali najveću podršku ujedinjenih svetskih kriminalaca koji su vodili skoro sve svetske tokove. Tako je i zvanično uspostavljen najviši oblik ropstva nad jednom državom i jednim narodom, a taj oblik ropstva je prikazan kao najviši oblik slobode kome je dato ime “demokratija” (ili “vladavina rulje”). Međutim, postojali su narodi i države koji nisu bili pogodni za uvođenje ovog “novog državnog uređenja” jer je u njima veliki deo populacije živeo u prirodnom ambijentu, a uticaj religioznih ljudi je bio veliki. Zato je bilo neophodno da se uvede jedno “prelazno rešenje”, jedan viši oblik ropstva koji će takođe biti prikazan kao napredan, a koji će u stvari biti samo prelazni korak do demokratije. Tako je brojnim narodima ponuđen komunizam3 u okviru kojeg je trebao da se ukine svaki uticaj religioznih ljudi, ali je trebao da se privremeno zadrži neki oblik morala, pošto takvi narodi nisu bili u stanju velike moralne dekadencije da bi im se odmah uvela demokratija. Pobune komunističkih grupa, koje su pozivale narod na ustanak protiv postojećih robovlasnika, izbijale su u mnogim državama širom sveta.

Tako su na političkoj mapi sveta ostale samo demokratske i komunističke države. Naivnom narodu je prikazivan prividan sukob između demokratskih i komunističkih država sa ciljem da se komunizam što više učvrsti u novoformiranim komunističkim državama. Uticaj religioznih ljudi u komunističkim državama je bio potpuno marginalizovan, a uspostavljen je “ateistički moral” u kojem je u početku kriminal u brojnim aspektima bio žestoko kažnjavan. Kako je u komunizmu narod počeo sve više i dublje moralno da propada, polako su počeli da se uvode svi oblici demokratskog nemorala - najpre preko destruktivnih oblika muzike i filmova, a zatim preko modnih trendova i “seksualne revolucije”. Porodica je bila potpuno razbijena, deca su oduzimana od roditelja i postajala deo obaveznog ateističkog sistema obrazovanja, a svi oblici kriminala su počeli uveliko da cvetaju. U međuvremenu su najviša mesta u religijskim institucijama zauzeli ljudi bliski demokratiji, koji su za to bili veoma nagrađeni, uzvisivani u medijima i veličani. Kada je situacija dovoljno sazrela, komunizam je prerastao u demokratiju - u većini država skoro bezbolno. U retkim državama, gde je narod odbacio komunizam, a nije želeo da prihvati okupaciju (demokratiju), ujedinjeni svetski kriminalci su finansirali najokorelije grupe kriminalaca da izazivaju teške zločine i incidente, a kada bi država krenula da se obračuna sa njima, usledila bi žestoka medijska hajka svih svetskih medija o “kršenju ljudskih prava” u toj državi, tako da bi u slučaju ponovnog odbijanja da se uvede demokratija usledila najpre ekonomska izolacija pomenute države, a ako je bilo potrebno i vojna agresija i njeno zauzimanje, da bi se napokon uspostavila demokratija u svojoj punoj formi. Kako se demokratija dublje uvlačila u sve aspekte ljudskog života, tako je ropstvo i uništenje čoveka postojalo sve teže i brutalnije.

Sada se nalazimo u vremenskom trenutku kada je ropstvo skoro dostiglo svoj najviši nivo koji je postojao u drevnim vremenima, s tim da današnji robovi veruju da su slobodni, a u isto vreme skoro da nemaju snage da bilo šta promene. Preostalo je još samo da se ropstvo dovede do tog nivoa, kao što je to u gladnoj Africi, kada će “novo državno uređenje” ili demokratija pokazati u potpunosti i bez maske svoje pravo lice surovog satanizma. U demokratskim državama gladne Afrike 5% populacije živi u izobilju (vladari i njihovi najbliži pomagači), a 95% populacije jedva preživljava ili umire od gladi. Naravno da kontrolisani svetski mediji ne prikazuju ovu sliku ostalim svetskim narodima koje čeka ovakva sudbina. Kada bismo izašli na ulicu i pitali slučajne prolaznike da li veruju da postoje ljudi koji uživaju u tuđoj patnji i smrti, kojima ljudsko stradanje i uništenje čoveka predstavlja najveće zadovoljstvo u životu, a ujedno i metod za ostvarivanje svojih životnih ciljeva, sigurno da bi mali broj ljudi rekao da ovakvi ljudi postoje. To je očekivan odgovor velike većine onih koji su vaspitavani da čovek treba da bude koliko-toliko pošten u životu i da je veoma ružno izazivati patnju i smrt drugog čoveka. Ali, ako bismo te iste ljude pitali, da li veruju da najgori kriminalci i najnemoralniji ljudi - najveći monstrumi u ljudskim obličjima kontrolišu skoro sve savremene svetske tokove, sigurno je da skoro niko ne bi potvrdno odgovorio na ovo pitanje. Činjenica je da je ovaj svet postao jedan veliki koncentracioni logor u kojem se čovečanstvo kuva kao žaba u loncu. Onaj koji je stvorio ovaj svet zatalasaće žabokrečinu u loncu i dopustiti patnju i bol čovečanstva da bi na taj način mnogim ljudima otvorio oči da vide strahotu i bedu ropstva u koje su dobrovoljno ušli, i da tako sačuva ljude (koji to žele) od samouništenja. Upravo je krajni cilj satanizma uništenje čoveka na način da čovek sam sebi oduzme život.

Kada ljudi odbace Božji poziv da budu slobodni i zdravi, onda su bol i patnja jedini mehanizam koji Bog ima na raspolaganju da čoveka pokuša da sačuva od samouništenja. Kako vreme bude odmicalo, uvođenje satanizma kroz formu demokratije, kao najteže bolesti koja može da zadesi jedno društvo, biće sve agresivnije i žešće. Ceo svet će biti doslovno zavisan od malog broja ljudi (baš kao u gladnoj Africi), a manipulacija će dostizati nezamislive razmere. Vladari sveta će izazivati terorističke akcije širom sveta, da bi za to optuživali “opasne teroriste” od kojih treba da strepi ceo svet. Da bi se svet “zaštitio” od tih “terorista”, biće uvedeni restriktivni zakoni kojima će se u stvari ropstvo još snažnije učvrstiti i tako na ljude izvršiti još jači pritisak za prihvatanje zakona koji vode samouništenju. Vrlo je moguće da će na kraju ljudi biti žigosani kao stoka u torovima, i čipovani kao današnji psi da bi gazde mogle da imaju lakši i bolji uvid na kretanje svojih robova, a sve pod izgovorom “zaštite od terorizma” i “povećanja bezbednosti”. Pošto su čovekovi potencijali veliki, uključujući i potencijale da se iz velike duhovne tame okrene ka svetlosti napretka i ozdravljenja, Bog će dopustiti da se satanizam širi sve do onog ili ropstvo trenutka dok bude postojao makar jedan čovek za koga ima šansi da se okrene ka izbavljenju. Kada više ne bude bilo nikoga zbog koga bi trebalo čekati, Bog će intervenisati i rešiti problem zla na ovoj planeti. Svaki razuman roditelj će lako razumeti ovo Božje odugovlačenje i čekanje, jer jedno dete vredi više od svih kuća i teritorija, i svih zvezda i galaksija. Naravno, Bog je ljudima dao uputstva kako da budu zdravi i srećni u životu na ovoj planeti, bez obzira na okolnosti. Takođe, u svojim uputstvima Bog informiše čoveka kako je moguće danas i sada, uspostaviti slobodnu i zdravu državu u neprijateljskom okruženju. 

PORODICA

Zdrava porodica proizilazi iz bračne zajednice koju formiraju slobodan muškarac i žena. Kao slobodne i osposobljene individue za brigu o sebi i ulaganje u stvaranje najvećeg bogatstva - dobrih ljudi, muškarac i žena se udružuju u ovoj uzvišenoj misiji. Ulaskom u brak, slobodni ljudi odlučuju da ulažu u svog supružnika jer jedino na taj način mogu ostvariti svrhu i cilj slobodnog braka. U slučaju da je jedan od supružnika slobodan, a drugi nije, potencijali porodice se rapidno smanjuju. Osobe koje nisu slobodne, ulaze u brak i stvaraju porodicu iz sebičnih razloga - da se onaj drugi iskoristi i da se od njega nešto oduzme. Sebične osobe najčešće ulaze u brak obećavajući jedno drugom nešto što ne mogu da ispune, što se već u prvim danima braka jasno pokazuje. Takav brak i porodica najčešće postaju izvor velikog nezadovoljstva, jer neslobodni supružnici ne mogu da izbegnu sve obaveze koje iz braka proizilaze (a koje bi želeli da izbegnu), a u slučaju raspada takvog braka ostaju nagomilani problemi koji veoma često doživotno zagorčavaju život bivšim supružnicima.

Ono što predstavlja najveću obavezu neslobodnim supružnicima jesu njihova deca kojih po svaku cenu žele da se reše. Kao neslobodne individue, oni su preokupirani zadovoljavanjem svojih bezbrojnih destruktivnih prohteva i želja, koje doživljavaju kao životno važne potrebe. Oni jednostavno nemaju želju da nekoga obraduju i da se posvete stvaranju dobrih ljudi. Oni nisu upoznati, i ne žele da znaju, da sva ekonomska, duhovna i ostala blaga proizilaze od dobrih ljudi iz najbližeg okruženja. U nameri da se svoje dece što brže otarase, prepuštaju ih nemilosrdnom i destruktivnom robovlasničkom sistemu koji preko obaveznog sistema obrazovanja i savremenih načina zabave na sve moguće načine uništavaju i degradiraju njihove ljudske potencijale. Krajnja posledica je odrastanje bezobzirne dece koja su potpuno pod kontrolom nemoralnog društvenog sistema i koja postaju izazivači najvećeg stresa svojim roditeljima. U slučaju slobodnih porodica situacija je potpuno drugačija. Dve ili više složnih slobodnih porodica čini bratstvo i zajedničkim delovanjem povećavaju svoje individualne i porodične potencijale. Viši oblik ujedinjenja porodica i bratstava jeste država.

Zakoni o porodici proizilaze iz ciljeva teokratije. Da bi se sačuvali ljudski životi u nenormalnom i ratnom okruženju koje postoji na našoj planeti, kao i da bi se omogućilo stvaranje, razvoj i vaspitanje slobodnih, dostojanstvenih i zdravih ljudi, potrebni su adekvatni zakoni. Treba istaći da je prva linija fronta u savremenom ratovanju - ona na duhovnom nivou, i da se najveći gubici i žrtve stvaraju na duhovnom planu. Danas smo svedoci stravičnog duhovnog genocida koji se sprovodi nad skoro svim narodima ovoga sveta, a posledica tog duhovnog uništenja se reflektuje kao kasnije fizičko uništenje kroz bolesti, ratove, samoubistva i dr. Odgovornost za sve glavne tokove dešavanja u ovom svetu nose muškarci. Svaki muškarac bira da li će se izgraditi da bude slobodan, i da kao slobodan čovek postane muž, odakle proizilaze drugi oblici odgovornosti (ali i najviši oblici sreće u životu), kao što su odgovornost supruga, oca i čoveka koji odlučuje o važnim pitanjima u zajednici. Slobodni muškarci se povremeno okupljaju na posebnim mestima, zvanim “skupštine”, gde razgovaraju, savetuju se, zajednički proučavaju zakon, rešavaju praktič- ne probleme zajednice, zajednički se mole i dr. Muškarci koji izaberu da ne budu slobodni, ustvari odbijaju da preuzmu odgovornost za svoj život, kao i za život svoje porodice. U stvari, neslobodni muškarci nikada ne mogu ni da imaju porodicu, u onom izvornom smislu reči, jer oni ne odlučuju o tome kako će njihova porodica biti organizovana i ne mogu u pravom smislu reči da dožive blagoslove i sreću koji proističu iz privilegije slobodne porodice. Takođe, neslobodni muškarci ne mogu da učestvuju u radu skupštine i da se javljaju za reč. Oni u najboljem slučaju mogu da budu posmatrači u skupštini.

Osnovna odredba zakona o porodici u teokratskom državnom uređenju jeste da slobodan muškarac sa statusom muža (ili vlasnika) ima veliku odgovornost, ali i velika ovlašćenja. Njegova odgovornost je veoma široka i svodi se na nekoliko stvari:

- fizička zaštita svoje žene i dece, kao i svojih roditelja
- obezbeđivanje svega što je potrebno za fizički razvoj porodice (hrana, odeća, krov nad glavom)
- obezbeđivanje svega što je potrebno za duhovni razvoj porodice (kvalitetan odabir supruge i adekvatno vaspitanje i obrazovanje dece)

U isto vreme, ovlašćenja slobodnog muškarca su velika - proporcionalna njegovoj odgovornosti. On odlučuje o svemu što se dešava u njegovoj porodici, može da primenjuje sve oblike kažnjavanja, uključujući i najtežu kaznu, a za svoje postupke može da bude pozvan na odgovornost od strane zajednice (ostalih slobodnih muškaraca). Jačina njegove porodice je ujedno i njegova lična karta, diploma, akreditacija i sve ostalo što ga može identifikovati kao manje ili više dobrog čoveka. Vaspitanost njegove dece, njihova pobožnost, moralnost i pozitivan uticaj u društvu jesu neka od najviših dostignuća slobodnog muškarca. Naravno da je imati vaspitanu i moralnu decu veoma teško, skoro nemoguće bez dobre majke, tako da su dobra deca ujedno i dokaz dobrog odabira supruge od strane slobodnog muškarca. Takođe, sposobnost čoveka da pomogne i posavetuje druge ljude, predstavljaju meru slobode i veličine jednog muškarca, koja se u teokratskom uređenju veoma ceni, poštuje i podstiče.

USPOSTAVLJANJE

Da bi se u jednoj državi uspostavila sloboda (teokratija) potrebno je započeti rad na slobodi pojedinaca. Svaki čovek koji zna za Boga i koji je upoznat sa zakonima slobode, bez obzira da li je slobodan ili nije, trebao bi da radi na dostizanju lične slobode ili unapređenju slobode koju poseduje. To praktično znači osposobljavanje za život u prirodi, nezavisno od robovlasničkog sistema. Čovek može da ima privremeno neki posao u gradu, ali u isto vreme trebao bi da ima spremnu odstupnicu u prirodnom ambijentu tako da bi u svakom trenutku mogao da bude potpuno nezavisan od sistema. U isto vreme, slobodan čovek treba da širi svoju slobodu i na druge ljude, a to se najpre postiže u svojoj porodici. Pravilnim odabirom bračnog druga i vaspitanjem dece nezavisno od destruktivnog ateističkog sistema obrazovanja, osoba od svoje dece stvara slobodne ljude. Takav način vaspitanja i obrazovanja se najlakše postiže u okviru neke religiozne zajednice.

To je jedan od načina kako izbeći obavezno ateističko “obrazovanje” koje nameće okupator, jer zakoni demokratskih država još uvek omogućavaju religioznim zajednicama i privatnim licima da osnivaju svoje osnovne škole čiji plan i program mora da bude usklađen sa državnim normama. Naravno da država ne može da kontroliše i sprovede svoje “obrazovanje” u ovakvim školama, i tu se otvara prostor za adekvatno obrazovanje dece, a u isto vreme izbegavanje ulaženja u sukob sa zakonima robovlasničke države. Ukoliko u državi ne postoji nijedna religiozna zajednica ili grupa ozbiljnih pojedinaca koja je zainteresovana za osnivanje ovakvih privatnih škola, postoji mogućnost vanrednog pohađanja školske nastave ili primena “kućne škole” (roditelji podučavaju decu, a na kraju godine deca polažu ispite iz svakog predmeta).

Takođe, slobodni pojedinci bi mogli da se povezuju na najrazličitije načine gde bi se stvaralo jako jezgro slobodnih ljudi koji bi mogli pozitivno da utiču i na sve druge koji su zainteresovani za unapređenje kvaliteta života u skladu sa principima koje je Bog dao. Ako postoje uslovi, slobodni ljudi se mogu organizovati da deluju kao politička organizacija koja bi učestvovala na demokratskim izborima. Iako su demokratski izbori nepošteni u svakom pogledu, jer mediji i međunarodni faktor šire najstrašnije laži u promociji svojih kandidata, a u isto vreme prete sankcijama, ratom i drugim oblicima pritiska utiču na narod države da prihvati njihove kandidate, učestvovanje na ovakvim izborima može da bude jedan od načina da istinita informacija dođe do mnogih ljudi.

Kao što smo rekli, dovoljno je da bude 2-5% slobodnih ljudi (muškaraca) u jednoj državi da bi se stekli uslovi da je Tvorac oslobodi od okupacije. To znači da ako bi na demokratskim izborima politička stranka sa teokratskim aspiracijama dobila 8-10% glasova, to bi moglo da bude veliko ohrabrenje za one koji žele slobodu svojoj državi (podrazumeva se da jedan deo od ovih 8-10% predstavljaju stari i nemoćni ljudi, a jedan deo žene, tako da bi ostatak mogao da predstavlja potreban broj slobodnih muškaraca).

U slučaju takvih okolnosti, i dostizanja kritičnog broja onih koji bi mogli da budu nosioci slobode u državi, Tvorac lako može da izazove kolaps vladajućeg demokratskog vrha i njihovog sistema koji je inače na staklenim nogama. To mogu da budu prirodne katastrofe koje bi urušile sistem u državi ili neki drugi splet okolnosti koje bi Tvorac lako mogao da podstakne. Takođe, iste takve katastrofe u stranim zemljama mogle bi da dovedu međunarodne kriminalce u stanje kolapsa u okviru kojeg bi morali da se bave svojim problemima, tako da bi pojedine satelitske države ostale bez njihove “zaštite”. Pošto ljudi zaposleni u policiji, vojsci i državnom aparatu jedne demokratske države “vole” svoju vlast onoliko koliko su im trenutne plate i privilegije, u slučaju kolapsa ekonomije i vlasti njihova “ljubav” prema vlastodršcima istog trenutka prestaje. Tako se otvara prostor da zdravo tkivo jedne države skoro “bez borbe” uspostavi uređenje i poredak zasnovane na zakonima slobodne države (teokratije). Na takav način su tokom istorije uspostavljane sve teokratske države.

NOSIOCI PREOBRAŽAJA

I pored neminovne smrti svakog zdravog i moralnog pojedinca, njihove porodice nastavljaju da žive i da se razvijaju, a ukoliko u državi postoji minimalan broj radno i vojno sposobnih i odgovornih muškaraca moguće je formirati zdravu i slobodnu državu. Šta predstavlja minimalan broj muškaraca, navedenih u prethodnoj rečenici, objasnićemo na sledećem primeru: Zamislimo jedno selo od hiljadu stanovnika. U tom selu, po jednostavnoj prirodnoj raspodeli, živi oko 500 muškaraca i isto toliko žena. Od tih 500 muškaraca, bar polovina (ako ne i više) su deca i stariji ljudi koji nisu fizički sposobni za “primenu sile”, koja se obično primenjuje u ratnim aktivnostima. Od preostalih oko 250 muškaraca, određeni procenat (obično veći procenat) predstavlja muškarce koji nisu sposobni za ratne aktivnosti. Obično je dovoljno 30-50 (a nekada i samo 20) muškaraca, koji su fizički i duhovno sposobni, a ujedno i odlučni i spremni, pa da upotrebom sile kontrolišu aktivnosti svih preostalih muškaraca, a time i celog sela, uključujući sve preostale stanovnike. Dakle, dovoljno je da postoji samo 5% populacije (a nekada i manje) onih koji su odlučni i spremni za primenu određenih principa i zakona, uključujući i upotrebu sile, pa da kompletna populacija bude pod njihovom kontrolom.

Gore navedena kalkulacija je upravo slika onoga što se dešava u savremenom svetu, kako u takozvanim “razvijenim zemljama”, tako i u zemljama najveće bede i siromaštva. U “razvijenim zemljama” veoma mali broj ljudi (oko 2- 5% populacije) kontroliše sve finansijske, političke, sudske, vojne, kulturne, naučne i druge tokove, a u najsiromašnijim zemljama, kao što su zemlje “gladne Afrike”, oko 5% vladajuće elite živi u izobilju, a 95% u najvećoj bedi i siromaštvu.

Nesporna je činjenica da živimo u svetu u kojem je većina ljudi izabrala destrukciju i dopustila da mali broj kriminalaca i nemilosrdnih ljudi potpuno kontroliše skoro sve države u svetu. Primenom sile oni nameću destrukciju većinskom delu populacije, a preko medija i sistema obrazovanja (koje takođe drže pod svojom kontrolom) manipulišu ljudima i uveravaju ih (uglavnom uspešno) da je destrukcija i ropstvo nešto dobro i da treba da imaju poverenja u manjinu koja “brine o njima” (koja sa njima manipuliše).

Pošto su vodeći svetski kriminalci međusobno ujedinjeni, njihov jasan cilj je da kontrolišu ceo svet. Što su ljudi bolesniji i više izmanipulisani, sa njima je lakše vladati. Ukoliko se pojavi neki narod ili država nad kojim oni nemaju kontrolu, sprovodi se metod stvaranja neophodnih 2- 5% populacije (muškaraca) koja je sposobna, spremna i odlučna da primeni silu i da uz pomoć nje uspostavi zakone i vlast koji postoje u drugim državama sveta. U tu svrhu obično se biraju najnemoralniji ljudi iz naroda i države koju treba okupirati, po mogućstvu osobe sa završenim ateističkim fakultetima, poznate lič- nosti i slični pojedinci od uticaja. Kupovanjem ili oduzimanjem medija u neposlušnoj državi vrši se širenje neistina i promovisanje koncepta okupacije i ropstva, a promoteri tog koncepta u državi se veličaju i karakterišu brojnim pozitivnim atributima (progresivni, napredni, nezavisni, reformni, slobodoljubivi itd).

Ukoliko nije moguće mirnim putem formirati minimalan broj pogodnih muškaraca za uspostavljanje vlasti u državi, onda se upotrebljava sila kojom se nasilno dovode na vlast kriminalci lojalni ujedinjenoj svetskoj mafiji, a nasilnim preuzimanjem medija i uspostavljanjem okupatorskih zakona sprovodi se duhovni genocid nad narodom da bi se za što kraće vreme od njega napravila bezoblična masa i rulja sa kojom je moguće raditi šta se želi.

Idealna kombinacija za zdravu državu je kada je 100% svih radno i vojno sposobnih i odgovornih muškaraca fizički i duhovno spremno i odlučno da brani sebe, svoje porodice i državu od okupacije. Ukoliko je broj takvih muškaraca manji od 100%, ali veći od 5%, opet je moguće sačuvati državu.

Koliko god taj broj od 5% izgledao mali, on je u realnosti veoma veliki. Taj broj u praksi znači da bi svaki peti radno i vojno sposobni muškarac trebao da izabere put zdravlja i slobode da bi država mogla da se sačuva od okupacije (na primeru sela od 1000 stanovnika, to je 50 muškaraca od njih 250 koji su radno i vojno sposobni, dakle svaki peti muškarac). U okolnostima velike moralne dekadencije nekada je dovoljno i samo 2-3% takvih muškaraca, ali i to je očigledno veliki broj. Oni koji sumnjaju u ovu tvrdnju neka naprave jednostavnu računicu: od radno i vojno sposobnih muškaraca koje poznaju, koliko njih je zainteresovano za zdravlje i napredak, i koliko njih je spremno da primeni adekvatnu silu i akciju da bi sačuvalo svoje zdravlje i zdravlje svoje porodice i države? Da li je od pet muškaraca koje poznaju, bar jedan spreman za takvu aktivnost? Ili, da li je od deset muškaraca koje poznaju, bar jedan spreman za takvu aktivnost?

Nećemo se baviti kalkulacijama da li neka od savremenih svetskih država ima potreban broj zdravih i odlučnih muškaraca koji mogu da uvedu zakone zdravlja u svojoj državi i omoguće joj da bude slobodna i napredna. Iz prakse je poznato da mnogi ljudi odbacuju zakone zdravlja na individualnom nivou, ali kada dođe do teške bolesti i stradanja mnogi od njih se okreću zdravom životu. Država je, na sličan način, kao organizam koji može da oboli i da strada (pa i da umre). Kada dođe do velikog stradanja naroda u jednoj državi (usled nepodnošljivog ropstva, gladi, prirodnih katastrofa ili nečeg drugog) moguće je da dođe do formiranja kritičnog broja od 2-5% zdravog tkiva (muškaraca) koje bi moglo da učini da se ceo organizam (država) isceli i da ozdravi.

Neminovno je da u ovoj našoj raspravi govorimo o “muškoj sili” jer je očigledno da živimo u svetu u kojem se principi nemorala i destrukcije nasilno nameću na svim nivoima. Agresivnim i nasilnim reklamiranjem i nametanjem destrukcije, preko ismejavanja i izrugivanja svakoga ko odbija samouništenje, do direktnog fizičkog ataka na one koji ostanu uporni u odbacivanju destrukcije, sprovodi se koncept satanizma ili samouništenja. Za suprotstavljanje takvom nasilnom nametanju koncepta samouništenja potrebna je adekvatna odbrana, a ona ne može biti u formi ljubaznih reči upućenih onome koji nameće destrukciju, niti u obliku objašnjavanja da “nije lepo uništavati svoj i tuđi život”. Napadači i promoteri destrukcije bi se teško mogli opisati poznatim terminima ljudskog izražavanja. Oni su nešto mnogo gore od najkrvoločnijih divljih zveri i najkrvavijih zlikovaca iz horor filmova. Prema njima je potrebno postupiti na jasan i odlučan način koji je direktno i razumljivo opisan u zakonu koji je Tvorac dao u Bibliji.

SUDIJE I SKUPŠTINE

Skupštine su mesta koja postoje u svim naseljenim mestima teokratske države u kojima se okupljaju slobodni muškarci iz nekoliko razloga:

- da bi rešavali svakodnevne probleme lokalne zajednice,
- da bi zajednički čitali i poučavali se iz Biblije, - da bi se zajednički molili Bogu.

U teokratskoj državi bi svaka mesna zajednica imala svoju skupštinu. U skupštinama je dozvoljen pristup ženama i deci, s tim da žene sede fizički odvojeno od svojih muževa (obično žene sede na balkonu skupštine, a muškarci u donjem delu; robovi mogu da prisustvuju zasedanjima skupštine uz nadzor staratelja). U skupštini pravo glasa imaju samo slobodni muškarci.

U konceptu slobodne države ili teokratije, muškarci koji su sposobni da vode i razvijaju porodicu, obično su međusobno povezani po srodničkoj liniji u bratstva i plemena (povezanost ne mora da bude po srodničkoj ili genetskoj liniji). Zakoni koje je Tvorac dao sprovode se u porodici i društvu preko sudija, a sudije čine najpre muževi (kao sudije u svojim porodicama), a zatim odabrani slobodni muškarci nad deset, pedeset, sto i hiljadu radno sposobnih slobodnih muškaraca (njihove titule su: “desetnici”, “pedesetnici”, “stotnici” i “hiljadnici”), odnosno ugledni muškarci koji su se istakli svojom moralnošću, pobožnošću i požrtvovanošću. U državi postoji “vrhovni sudija”, kao i telo od “sedamdeset mudrih ljudi” koje vrhovni sudija konsultuje u rešavanju najtežih i najvažnijih problema. Uloga sudija je da rešavaju sporove i primenjuju zakone koje je Tvorac dao.

IZBORI

Izbori u teokratskoj državi odvijaju se pod pretnjom velikog požara. Planeta zemlja je zahvaćena velikim požarom nemorala svih vrsta koji proždire narode i države širom sveta. Najnemoralniji ljudi, ujedinjeni na svim nivoima, uništavaju sve pred sobom zarad svojih trenutnih sebičnih zadovoljstava i prohteva. Ovaj požar uništenja preti da zahvati svakog pojedinca, porodicu i državu na našoj planeti. Kada dođe do požara, najodgovorniji, najhrabriji i najsposobniji ljudi odmah reaguju i čine sve što je u njihovoj moći da požar lokalizuju i da ga ugase. Nije potrebno da se organizuje “glasanje” i da se tokom nekoliko sedmica ili meseci odluči “ko će ići da gasi požar”, već ljudi između sebe znaju ko je za to najsposobniji, i bez čekanja da ih neko pozove, kreću u akciju gašenja stihije. Podrazumeva se da požar neće gasiti žene, deca, starci, kao i muškarci koji su plašljivi ili nedovoljno sposobni za takvu aktivnost. Takođe, u gašenju požara neće biti dozvoljeno učestvovanje neodgovornim i nemoralnim muškarcima, koji mogu da zloupotrebe svoj položaj na razne načine, uključujući da posao obave traljavo i loše.

Izbori u teokratskoj državi se sprovode isključivo među slobodnim muškarcima - na nivou deset, pedeset, sto i po potrebi na nivou većeg broja ljudi (hiljadu itd). Izabrani pojedinci imaju status sudija i starešina, i mogu imati imena: “desetnik”, “pedesetnik”, “stotnik” itd. Podrazumeva se da ne postoje izbori na nivou porodice i da je otac (ili muž) starešina i sudija u porodici. Najodgovorniji pojedinac u državi je vrhovni sudija, kojem u radu pomaže savet od 70 najmudrijih ljudi, a koji se biraju od strane slobodnih pojedinaca i starešina.

Kao što vidimo, teokratska država je uređena kao vojna formacija. Odgovornost za funkcionisanje države je raspoređena na svim nivoima, tako da je idealno da se svi problemi rešavaju na nivou porodice, a da u posebnim slučajevima starešine i sudije odlučuju o nastalim problemima.

Izbori za starešine i sudije se održavaju po potrebi u skupštinama, a izbor starešine nije vremenski ograničen. Za starešinu mogu da budu izabrani samo oni slobodni muškarci koji prihvate tu funkciju. Slična je situacija i sa obavljanjem vojnih obaveza. U rat niko ne može biti prisiljen da ide, ako se oseća nesposobnim ili plašljivim. Takođe, oni koji su tek napravili kuću ili su se tek oženili, oslobođeni su vojnih aktivnosti.

U teokratskoj državi ne postoji policija i vojska kao u demokratskim društvima. Policajci i vojnici u teokratiji su svi slobodni i hrabri muškarci koji su u svakom trenutku spremni da deluju u smeru sprečavanja pojave i širenja destrukcije, bolesti i smrti. Oni deluju u onom domenu koji im je poveren, a to je pre svega njihova porodica, a zatim lokalna zajednica, i tako redom sve do nivoa države, na način kako se između sebe dogovore.

Ljudi koji žive u teokratskoj državi mogli bi se opisati kao ljudi u jednom velikom čamcu. Ako bi neki pojedinac krenuo da buši rupu ispod svog sedišta, ostali bi trebali da reaguju i da ga spreče u tome. Neodgovorni pojedinac bi mogao da kaže: “Ostavite me na miru! Ja bušim rupu ispod svog sedišta, a ne ispod vašeg!” Na sličan način neko može da dopusti da se njegov sin ili ćerka nedolično ponašaju, ili da dopusti neki drugi oblik destrukcije u svojoj  porodici. Obaveza ostalih članova društva, najpre njegovih suseda, trebala bi da bude da ga najpre upozore, a ako on odbije da reši problem, ostali članovi društva bi trebali da deluju i takvog neodgovornog pojedinca sankcionišu, ili da njegovoj porodici dodele staratelja. Ukoliko se to ne učini, onda postoji mogućnost da se destrukcija i bolest prošire i na druge porodice, pa onda i na čitavo društvo, kao što je to slučaj sa demokratskim društvima.

Dakle, izbori u teokratskoj državi se sprovode na individualnom nivou. Kada država ima minimalan broj odgovornih osoba koje su izabrale slobodu i napredak u zajednici sa Bogom, onda se izbori na svim višim nivoima lako sprovode, jer je cilj svakog zdravog i slobodnog pojedinca da se spreči pojava i širenje požara nemorala i destrukcije. Sa druge strane, u demokratskim društvima ne postoje slobodni izbori, jer na demokratske izbore izlaze neslobodni ljudi - robovi raznih zabluda koji nisu u stanju da brinu o sebi, niti da prepoznaju šta je dobro, a šta zlo, tako da o svim dešavanjima u demokratskom društvu brine neko drugi, a ne sami stanovnici države. Vladari demokratskih država su samo marionete vodećih svetskih kriminalaca koji odlučuju o svim svetskim tokovima. Ukoliko bi se pojavio neki političar ili drugi pojedinac, koji bi se usudio da se suprotstavi svetskim tokovima destrukcije i ropstva čitavih naroda i država, brzo bi bio satanizovan od strane medija koji su pod kontrolom ujedinjenih svetskih kriminalaca i morao bi da se povuče sa položaja, ili bi bio nasilno uklonjen.

Današnjim narodima i državama je nametnut rat u kojem se od njih traži bezuslovna kapitulacija, što podrazumeva da okupator uspostavi svoje zakone, preuzme medije i postavi svoje ljude koji će sprovoditi koncept uništenja ljudi na svim nivoima, a u isto vreme tražiti od svih da tvrde da im je lepo i da uživaju u svim oblicima destrukcije koji su uspostavljeni. Zato je po zakonima teokratske države zabranjeno ulaženje u bilo kakav savez sa drugim državama. Biti deo sveta, znači prihvatiti zakone koji vladaju u tom svetu, a to drugim rečima znači prihvatiti samoubistvo. Izbori koje nudi teokratska država jesu izbori za Boga i Njegove principe, što dovodi do svakog oblika progresa i zdravstvenog napretka. Tada teokratsko društvo postaje videlo drugim narodima i državama, koji će biti prisiljeni da zaključe: “Samo je ovaj narod mudar i razuman".

KRIVIČNI ZAKONI I ZABRANE

Krivični zakoni u teokratskoj državi odnose se na dela koja su uperena protiv čoveka i njegovog napretka, kao i protiv porodice i države - zajednica u koje se slobodni ljudi udružuju. Generalno, sva krivična dela mogu se svrstati u neku od dole navedenih krivičnih radnji:

- ubistvo
- povređivanje
- krađa
- laž


Da bi se omogućio napredak i razvoj čoveka, i očuvanje njegovog duhovnog i fizičkog zdravlja, a time i opstanak porodice i države, predviđene su adekvatne kaznene mere protiv onih koji ugrožavaju čoveka i zajednice koje on formira (porodicu i državu). Te kaznene mere su:

- novčana kazna
- prinudan rad
- batinanje (do 40 udaraca bičem)
- smrtna kazna

Teokratski princip kažnjavanja glasi: “Svakome po delima njegovim.”

Ubistvo

Postoje tri vrste ubistva:

1) kada je izvršilac ubistva želeo da izazove smrt nevinog čoveka,
2) kada izvršilac ubistva nije želeo da izazove smrt nevinog čoveka,
3) ubistvo u samoodbrani.

Prva vrsta ubistva se naziva “zločin ubistva” i za nju je predviđena smrtna kazna. Druga vrsta ubistva može predstavljati “zločin ubistva” ukoliko je osoba svojom nemarnošću izazvala smrt jednog ili više nevinih ljudi. Na primer, ako čovek poseduje životinju koja može biti opasna po ljude (kao na primer opasan pas ili bik), i poznato je da je njegova životinja opasna, a on nije vodio dovoljno brige o njoj, pa životinja usmrti nekog nevinog čoveka, onda će vlasnik ovakve životinje biti osuđen na smrt, a njegova životinja ubijena. Ukoliko se nije znalo da je njegova životinja opasna po ljude, pa dođe do nečije smrti ili povređivanja, vlasnik životinje neće biti kriv.

Slična je situacija i ukoliko bi čovek vozio automobil pod dejstvom alkohola i usmrtio nevinog čoveka (ili više njih). Bez obzira što direktno nije želeo da izazove nečiju smrt, osoba pod dejstvom alkohola ju je izazvala svojim neodgovornim ponašanjem zbog konzumiranja alkohola, za koji se zna (za alkohol) da izaziva promenu stanja svesti i onesposobljava čoveka za normalno funkcionisanje. U tom slučaju bi takođe bila primenjena smrtna kazna. Ukoliko ne bi došlo do smrti, već samo do povređivanja, osoba koja je izazvala povređivanje morala bi da plati odštetu osobi, ili osobama, koje je povredila, koliko sudije odrede.

Druga vrsta ubistva može da bude slučaj koji se ne može tretirati kao “zločin ubistva”. Ukoliko bi, na primer, tokom zajedničkog rada više ljudi došlo do povređivanja nekog od njih, i to nenamernom aktivnošću nekog drugog, tako da bi nastupila smrt, osoba koja je izazvala smrt ne bi podlegala smrtnoj kazni. Slučaj koji je opisan u Bibliji jeste slučaj ljudi koji seku drva, kada jednom od njih, prilikom zamaha sekirom, odleti metalni deo sekire i usmrti drugog čoveka. Osoba čiji je metalni deo sekire uzrokovao ubistvo provešće određeno vreme u kućnom pritvoru.

U slučaju samoodbrane, osoba ima pravo da ubije osobu koja je napada sa smrtnom pretnjom. Pod trećom vrstom ubistva ili ubistvom u samoodbrani se podrazumeva i slučaj kada lopov dođe noću na nečije imanje ili nečiju kuću sa namerom da nešto ukrade. Vlasnik imanja ili kuće ima pravo da ubije lopova i da nikome za to ne odgovara. Ukoliko lopov dođe tokom dana sa istom namerom, vlasnik nema pravo da ga ubije, osim ukoliko lopov fizički ne nasrne na njega. Vlasnik po danu može da vidi identitet lopova, da pokuša da ga uhvati, i da prema njemu primeni srazmernu silu - onu koju bi lopov pružao kao otpor. Bio uhvaćen ili ne, prema lopovu će biti primenjene sankcije u skladu sa zakonom, o čemu ćemo nešto više reći u paragrafu o krađi.

Povređivanje

Ukoliko neki slobodan muškarac, ili neko iz njegove porodice ko je pod njegovom upravom (dete, žena ili rob), ili njegova životinja, povredi nevinog čoveka, takav muškarac će morati da plati odštetu povređenom čoveku u skladu sa veličinom povrede, koliko sudija odredi. Sudija ima pravo da donese presudu kojom bi se izazvala fizička povreda onoga ko je izazvao povredu, po principu “oko za oko, zub za zub” (svakome po delima njegovim).

Ukoliko do povređivanja dođe u sukobu osoba koje su sve odgovorne za izazivanje sukoba, sudija će odrediti da li neko od njih, i u kolikoj meri, treba da plati odštetu nekom drugom.
Ukoliko sin povredi oca ili majku psujući ih ili proklinjući ih, biće kažnjen najtežom kaznom.

Krađa

Pod krađom se ne podrazumeva krađa čoveka, pošto se krađa (otmica) čoveka tretira kao ubistvo čoveka i za otmicu čoveka je propisana smrtna kazna. Krađa se sankcioniše u skladu sa dve stvari:

1) da li je lopov uništio ili oštetio ono što je ukrao, i u zavisnosti od
2) vrednosti ukradene stvari.

Ukoliko lopov nije potrošio novac koji je ukrao, ili nije prodao ono što je ukrao, ili nije oštetio ono što je ukrao (na primer, nije zaklao i pojeo životinju), moraće da vrati vlasniku duplu vrednost onoga što je ukrao. Ukoliko je lopov potrošio novac koji je ukrao, ili je prodao ili oštetio ono što je ukrao, platiće četiri ili pet puta veću vrednost od vrednosti robe koju je ukrao. U Bibliji je dat primer u kojem se navodi da je za krađu ovce potrebno da lopov vrati vlasniku četiri ovce, a u slučaju krađe vola treba da vrati vlasniku pet volova.

Laž

Laž se u teokratskoj državi sankcioniše u skladu sa štetom koju je određena laž trebala da uzrokuje čoveku ili ljudima protiv kojih se iznosila laž. Ukoliko je laž iznošena da bi izazvala smrt čoveka, onaj koji je iznosio laž bio bi sankcionisan smrtnom kaznom. Sudije bi u drugim slučajevima odlučivale o šteti koju je određena laž mogla, ili je trebala, da uzrokuje nekom čoveku ili ljudima, i u skladu sa tom potencijalnom štetom bi osoba koja je iznela laž bila sankcionisana. Kazna za takvu laž (koja nije smrtna kazna) može da bude novčana kazna, batinanje (bičevanje do 40 udaraca bičem) i prinudan rad (ropstvo) - nešto od toga, ili sve kazne zajedno.

Možemo da vidimo da se u teokratiji svi oblici destruktivnog ponašanja sankcionišu sa ciljem da se krivično delo više nikada ne ponovi, a da se u isto vreme, ako je ikako moguće, pruži šansa osuđenom da se pozitivno promeni. Sa druge strane, u demokratiji se svi oblici nemoralnog ponašanja maksimalno podstiču i zakonom štite, jer što su ljudi nemoralniji, to je sa njima lakše manipulisati. Pošto su skoro svi stanovnici demokratskih društava prihvatili ropstvo i potpuno su zavisni od sistema, podsticanje i širenje kriminala, terorizma i nemorala svake vrste u takvim društvima još više vezuje porobljeni narod za državne vladare tražeći od njih da ih bolje zaštite. Vladari onda uvode još restriktivnije i strože zakone, i stepen ropstva još više pojačavaju, tako da se narod još više osiromašuje kroz nove “antiterorističke državne projekte” koji se finansiraju iz novih većih poreza.

Naravno da je svaki oblik traženja pravde od državnih institucija u demokratskim društvima besmislen i uzaludan, jer to podrazumeva višegodišnje sudske procese od kojih oštećeni ima više štete nego koristi, pa čak i u slučaju da “dobije” spor na sudu. U praksi to znači da ako razbojnik napadne čoveka da mu otme tašnu sa novcem, za napadnutog čoveka je bolje da preda razbojniku tašnu nego da pruži otpor, jer u slučaju da u samoodbrani povredi napadača, najverovatnije će biti optužen i osuđen za “prekomernu upotrebu sile“ i nanošenje “teških povreda” napadaču. Na kraju presude će mu biti savetovano da se sledeći put, u slučaju sličnog napada, obrati policiji za pomoć (policiji koja po opisu zanimanja ima zadatak da štiti kriminalce u demokratskom društvu, počev od onih na samom vrhu države, pa sve do dilera droge i ostalih kojih rade za državne organe u promociji i uspostavljanju demokratije). U slučaju da se stanovnik demokratske države ogreši o vlast, u smislu da ne plati porez na vreme ili na neki drugi način ugrožava demokratiju (čitaj “okupaciju”), pravosudni organi će reagovati brzo kao u slučaju zle supruge koja se žali na svog muža koji je “maltretira”.

Zabrane u teokratskoj državi

Teokratska država izriče zabrane propagiranja ateizma, agnosticizma i sekularizma.

Teokratska država zabranjuje idolopoklonstvo, gatanje, veštičarenje, sujeverje. Pod tim se podrazumeva zabrana kumira i idola, paganskih rituala, horoskopa, hiromantije i svih ostalih okultnih disciplina i praksi. Takođe zabranjuje i sankcioniše pojave kao što su preljuba, sodomija, prostitucija, pornografija, duvan, kontracepcija, abortus, nemoralan izgled, alkoholizam, kocku, narkomaniju i trgovinu narkoticima.

EKONOMIJA

Pristup ekonomiji zavisi od sistema vrednosti kojeg prihvati pojedinac ili država. U teokratskoj državi na snazi je duhovni sistem vrednosti koji ima za cilj stvaranje dobrih ljudi. Sve je podređeno tom cilju, uključujući i ekonomiju. Da bi se stvorio dobar čovek potrebne su dve stvari:

 - zdrav i prirodan ambijent,
 - pružanje ljubavi i posvećivanje vremena čoveku u njegovoj edukaciji i osposobljavanju da upozna svog Tvorca, svrhu svog postojanja, zakone koji postoje u ovom svetu i učenju korisnom radu.

 Dobri ljudi su izvor najveće sreće i svakog blagostanja, a čovekovo bogatstvo se meri iskrenim prijateljima koji ga okružuju. Ekonomsko bogatstvo treba da služi isključivo tom cilju - stvaranju dobrih ljudi. Iz gore navedene dve stvari koje su potrebne za stvaranje dobrih ljudi, lako možemo zaključiti da su za ostvarivanje najvećeg blaga u ovom svetu potrebna veoma mala ekonomska sredstva. Naime, zdrav i prirodan ambijent je dostupan svuda, a dobro porodično vaspitanje i obrazovanje je takođe nešto što možemo dobiti besplatno. Čovekove osnovne fizičke potrebe jesu: hrana, odeća i krov nad glavom. Ove osnovne fizičke potrebe su neophodne da bi se ostvarile najvažnije potrebe čoveka, a to su one duhovne - prijateljstvo sa Bogom i dobrim ljudima. Vaspitanom i adekvatno obrazovanom čoveku hrana ne predstavlja problem jer on uvek može da je proizvede na svom komadu zemlje. Odeća ozbiljnog i moralnog čoveka je kvalitetna i dugo traje, tako da ne predstavlja veliki izdatak. Što se tiče krova nad glavom, Božji narod je nakon izlaska iz Egipta jedno vreme živeo pod šatorima, a dolaskom u Obećanu zemlju šatore su zamenile jednostavne kuće kod kojih su, kao i kod šatora, postojale dve glavne prostorije - u jednoj su spavali muškarci, a u drugoj žene i deca. Ljudi su veći deo dana provodili u prirodi, gde su radili i družili se, i gde su raspravljali o važnim životnim pitanjima, proučavali Božje poruke i razmenjivali iskustva. Šatori i kuće su bila mesta gde se uglavnom samo spavalo. Prihvatajući takav sistem vrednosti, ljudi su bili mnogo moralniji i pobožniji, imali su mnogo jače porodice sa puno dece, i bili su daleko zdraviji i srećniji od savremenog čoveka koji se hvali svojim materijalnim dostignućima.

Za razliku od duhovnog sistema vrednosti koji se prihvata u teokratskom društvu, savremena demokratska društva su prihvatila materijalistički sistem vrednosti. Prihvaćeno je demonsko objašnjenje da čovek nije stvoreno biće, već je nastao slučajno - da je potomak majmuna i da ne postoji svrha njegovog postojanja. Na osnovu ove zablude savremenom čoveku je nametnut koncept života po kojem će biti onoliko srećan koliko se dobro i kvalitetno drogira, a pošto je kvalitetno drogiranje povezano sa velikim novcem, onda se kvalitet života meri količinom novca koji neko poseduje. Savremenog, moralno posrnulog čoveka, jednostavna i zdrava hrana ne zadovoljava jer sa njom ne može da se drogira. On je uveren od strane svojih lažnih autoriteta da jednostavna hrana, koju je Bog dao čoveku, nije dovoljna da bi se zadovoljile njegove potrebe, tako da se prepušta najrazličitijim perverzijama u ishrani, konzumirajući otrovne namirnice prepune štetnih hemikalija. Ali, ove otrovne namirnice su pripremljene da budu “veoma ukusne”, tako da je ovakav oblik žderanja jedan od najpopularnijih oblika drogiranja savremenog čoveka - kada nema šta da radi, savremeni čovek se drogira svim i svačim što se reklamira. Pošto je nesposoban da proizvodi zdravu i kvalitetnu hranu, potrebna su mu velika materijalna sredstva da bi kupio skupu i nezdravu hranu koja mu se nudi.

Takođe, savremeni čovek nije zadovoljan jednostavnom, dugotrajnom i kvalitetnom odećom. On je naopako naučen da treba svake sezone da kupuje novu garderobu da bi bio “moderan” i “u trendu”. Garderobu koju je kupio prošle godine on ne želi da oblači jer “to se više ne nosi”. Za ovakav oblik neodgovornog i neozbiljnog ponašanja opet su potrebna velika materijalna sredstva. Pošto se odvojio i otuđio od prirode, savremeni čovek najveći deo svog vremena provodi u neprirodnom ambijentu zatvorenog prostora svog radnog mesta i stana. Nekvalitetni stanovi, naslagani jedni preko drugih u prljavim i zagađenim gradovima, postali su najskuplji stambeni objekti u demokratskim društvima. Teokratski koncept ekonomije mogao bi da se iskaže u samo jednom biblijskom stihu: “Zemlja da se ne prodaje.” Onaj koji ima komad zemlje u stanju je da prehrani sebe i svoju porodicu. Okružen dobrim ljudima u prirodnom ambijentu, ozbiljnom čoveku je zaista potrebno veoma malo da bi dostigao najviše domete radosti i duhovnog ispunjenja. Iz ovakvog koncepta ekonomije proizilazi odlično zdravlje i dugovečnost svih članova porodice, kao i ekonomski jaka i stabilna država.

Da bi se sprečila satanizacija društva, zakonima teokratske države se sprečava bilo kakav oblik porobljavanja i manipulisanja čoveka, uključujući i domen ekonomije. To znači da u teokratskoj državi nije moguće da neko dođe iz inostranstva i da sa bezvrednim papirima (novcem koji je izmislio) kupuje zemlju i medije, i da obećava ljudima “veliku zaradu” i “kvalitetan život”, a da onda od ljudi pravi robove i uspostavlja svoj sistem vrednosti. U teokratskoj državi zemlja ne može da se prodaje, već može samo da se iznajmi do takozvane “jubilarne” ili 50. godine, kada se sva zemlja vraća vlasnicima ili njihovim muškim potomcima.

U teokratskoj državi je zabranjeno pozajmljivanje novca sa kamatom.

Ekonomiju teokratskog društva čini veliki broj malih privatnih preduzeća (porodica u prirodnom ambijentu), a svaki oblik monopolskog ponašanja, uvoza jeftine i nekvalitetne robe, i uništenje domaće proizvodnje je nedopustiv. Jedna od najvažnijih osobina ekonomije teokratske države jeste da je potpuno nezavisna od svetske ekonomije, a to se postiže prihvatanjem ispravnog sistema vrednosti.

Takođe je važno istaći da je ispravna i kvalitetna informacija uslov zdrave ekonomije. Mediji i sistem obrazovanja koji promovišu ispravan sistem vrednosti predstavljaju osnovu takve ekonomije. Jedino zdravi i slobodni ljudi mogu da budu nosioci zdrave ekonomije. Zdravu ekonomiju jedne države prepoznajemo po zdravlju i slobodi njenih stanovnika.

OBRAZOVANJE

U teokratskoj državi je svaki oblik lažnog informisanja najstrože zabranjen. Uslov opstanka jedne države jeste adekvatna dostupnost pravilne informacije do svih pojedinaca, kao i sankcionisanje pronošenja svih oblika lažnih informacija koje mogu da izazovu bolest, smrt ili neki drugi oblik destrukcije među ljudima. Generalno, postoje tri vrste informacija:

 - istinita informacija
 - delimično istinita informacija
 - lažna informacija

Način na koji se laž najčešće promiviše u savremenom svetu jeste putem delimično istinitih informacija, a kako ljudi moralno degradiraju i postaju sve manje sposobni da prepoznaju laž od istine, lažna informacija postaje sve više zastupljena. Delimično istinita informacija se promoviše po principu: “Laž treba zaodenuti sa onoliko istine da laž izgleda verovatna.”

Pravilno vaspitanje i obrazovanje čoveka povezano je sa pružanjem istinite informacije. Dolaženjem u posed istinitih informacija čovek se osposobljava da prepoznaje istinu od laži i da kvalitetno funkcioniše, što doslovno znači fizički i duhovni opstanak kao slobodno biće u ovom nemilosrdnom svetu ratnih sukoba. Prve kvalitetne informacije čovek bi trebao da dobije u najnižem uzrastu od svojih roditelja, a tokom daljeg razvoja roditelji bi trebali da nastave sa davanjem kvalitetnih informacija svojoj deci i da ih tako pripremaju za život i osposobljavaju za koristan rad, da bi kao odrasli ljudi mogli da budu slobodni i da učestvuju u velikoj misiji stvaranja dobrih ljudi.

Najvažnija informacija do koje čovek može da dođe jeste ona vezana za pitanje nastanka i svrhe postojanja čoveka i ovog sveta. “Temelj svih temelja i stub mudrosti je znati da postoji Bog”, glasi izreka kojom bi mogla da se opiše najvažnija informacija koja postoji. Samo čovek koji je upoznat sa činjenicom da je ovaj svet stvoren i da su najveće bogastvo dobri ljudi, može da dostigne najveće domete sreće i uspeha u životu. “Ko se hvali, neka se hvali time što mene poznaje”, kaže Tvorac. Poznavati karakter Tvorca, znači poznavati ideal ka kome čovek treba da teži, jer je to uslov svakog napretka i sreće u životu. Zato poznavanje Božjeg pisanog otkrivenja ili Njegovog ljubavnog pisma čoveku (Biblije) predstavlja najveći domet saznanja i informisanosti koji čovek može da dosegne. Zakoni kako ovaj svet funkcioniše, a naročito duhovni zakoni koji karakterišu odnose između duhovnih bića - Boga i Njegovih stvorenja, jeste nešto sa čime bi svako trebao da bude upoznat da bi mogao kvalitetno da živi.

Poznavanje ovih zakona je uslov slobode jednog pojedinca. Oni koji nisu upoznati sa zakonima koji postoje u ovom svetu neće biti u stanju da rešavaju svakodnevne probleme sa kojima se susreću i predstavljaće problem svima sa kojima dođu u kontakt. Takve osobe će u teokratskoj državi morati da budu pod kontrolom staratelja. “Ne stavljaj prepreku pred slepca” jeste jedna od zapovesti koju je Tvorac dao čoveku. Ljudi koji su neinformisani predstavljaju, na određen način, slepe osobe sa kojima je moguće manipulisati. Bog nas upozorava da ne zloupotrebljavamo znanja i mogućnosti sa kojima raspolažemo da bismo povredili druge ljude. Na žalost, savremeni čovek je zapljusnut lažnim informacijama, a zatim kao pravom slepcu nanose mu se povrede svake vrste. Umesto da deca budu pravilno informisana od svojih roditelja i zaštićena sa njihove strane od savremenih kriminalaca i ubica, ona se uče da budu slepa i veoma ranjiva, da bi kao neobučeni, nesposobni i potpuno nespremni vojnici bili poslati na minsko polje ovoga sveta. Oni koji prežive prva minska polja i malo odrastu, bivaju konstantno bombardovana lažnim informacijama i pritiscima da pretrčavaju druga minska polja i da se igraju ruskog ruleta, preko obaveznog sistema obrazovanja i medija.

Zakoni demokratskih društava, uspostavljeni od strane najokorelijih kriminalaca i ubica, promovišu širenje lažnih informacija i apsolutnu zaštitu onih koji te laži promovišu. “Profesionalni lažovi” ili novinari, zaštićeni su kao beli medvedi (retke životinje) u svim demokratskim društvima. Upravo su ti novinari prva linija fronta vodećih svetskih kriminalaca. Ono što su nekada bile plaćene ubice, danas su postali novinari koji lažnim informacijama mogu da ubiju skoro svakog čoveka. Kompromitovati nevinog čoveka i oduzeti mu dostojanstvo ravno je činu ubistva, jer čovek bez dostojanstva nije čovek. Dostojanstvo je u stvari Božje obličje koje čovek ima u sebi i koje bi trebao da unapređuje i razvija. Bića koja nemaju Božje obličje i ne razvijaju ga jesu životinje, koje obi- čno nazivamo “stokom”. Sa stokom se lako može manipulisati, baš kao i sa “slepcem” koji ne zna za istinitu informaciju. Na jeziku Biblije, reč “glup čovek” (hebrejski “baar”) potiče od reči “stoka” (hebrejski “beir”).

Koliko je velika sprega između savremenih svetskih novinara i vodećih kriminalaca, svedoči činjenica da svaki politički ili neki drugi suparnik svetskoj demokratskoj eliti može u svakom trenutku da bude ubijen, a da mediji objave da je poginuo u saobraćajnoj nesreći ili “nesrećnim slučajem”. Savremeni čovek toliko veruje medijima, da će veoma retki posumnjati u novinarske laži.

Činjenica je da je ceo savremeni svet stavljen pod kontrolu istog svetskog centra laži kojeg čine ujedinjeni svetski kriminalci. Informacije koje se objavljuju iz tog centra, preko nekoliko najpoznatijih svetskih novinskih agencija, objavljuju svi svetski mediji. Lokalni mediji su vrlo dobro upoznati kakve informacije smeju da objavljuju i koje koncepte smeju da promovi- šu, tako da danas imamo da su svi značajniji svetski mediji potpuno pod kontrolom male grupe najokorelijih kriminalaca i okultista (o kojima smo više govorili u našoj knjizi “Ko vlada svetom”). Tako imamo da se najnemoralniji ljudi, kao što su ubice, prostitutke, satanisti, pedofili, narkomani, homoseksualci, dileri droge i njima slični veličaju u svim svetskim medijima i tako postaju idoli novim generacijama. Takođe, najveći ratni zločinci iz istorije, koju su do pre nekoliko godina bili na stubu srama, danas su postali “velikani” i “veliki borci za ljudska prava i demokratiju”. U isto vreme, svi koji se usude da brane svoje bližnje i svoj narod od fizičkog i duhovnog genocida ujedinjenih svetskih satanista bivaju gonjeni kao divlje zveri, hapšeni, satanizovani preko medija ili ginu u atentatima koji se prikazuju kao “nesrećni slučajevi”.

Zakonom o obaveznom ateističkom i sekularnom obrazovanju, koji je usklađen u celom demokratskom svetu, nastavlja se satanizacija i zaglupljivanje čitavih generacija. Lišeni roditeljske ljubavi, vaspitanja i elementarnog znanja o životu, mladi naraštaji dospevaju u kandže ateističkih učitelja, nastavnika i profesora koji kao veliki robovi demokratskog sistema pristaju na svaki destruktivan oblik nastavnog plana i programa samo da bi zadržali svoj posao, bednu platu i neki lažni status u društvu. Stravičnom nedisciplinom u školama i ogromnom količinom nepotrebnih i lažnih informacija kojima se mlade generacije zapljuskuju, stvara se divlji i neobuzdan naraštaj sa kojim je moguće manipulisati na svaki mogući način. “Najbolji đaci” takvih “obrazovnih institucija“ postaju glavni promoteri demokratije i satanizma u svojim državama, a međunarodna zajednica na poseban način brine o njima, obezbeđuje im stipendije, veliča ih u medijima i svima pokazuje “ko su najuspešniji, najnapredniji i najsrećniji ljudi u društvu”.

Jedna od glavnih svrha teokratije je da spreči širenje lažnih informacija i satanizaciju društva. Zakoni teokratske države, po pitanju širenja informacija, uspostavljaju se na način da se ne dopusti da ljudi postanu slepci i stoka, već da budu slobodni i napredni, i da se razvijanjem Božjeg obličja u sebi osposobe za najuzvišeniju misiju koja će ih učiniti bogatim i srećnim - misiju stvaranja prijatelja i dobrih ljudi. To u praksi znači da je u teokratskom društvu nedopustivo da duhovno slepe i nemoralne osobe vaspitavaju decu i kontrolišu sistem obrazovanja i medije, kao što je to slučaj u demokratskim društvima. Promovisanje lažnih informacija se u teokratkoj državi sankcioniše na sve načine, uključujuči i smrtnu kaznu, u zavisnosti od stepena destruktivnosti objavljene lažne informacije. Važno je istaći da postoje dve glavne grupe lažnih informacija koje se agresivno promovišu u savremenim demokratskim društvima preko medija i sistema obrazovanja:

- lažno prikazivanje da ovaj svet nema Tvorca (najvažnija laž demokratije)
- lažno prikazivanje da je destrukcija pozitivna ili u celini, ili u “malim količinama” (ova laž proizilazi iz prethodne).

BRAČNA ZAJEDNICA

U porodici kao ratnoj formaciji, muškarac je komandant i osoba od najvećeg poštovanja (status koji on svojim ponašanjem treba da opravda). Kao mužu, muškarcu je povereno da bude “gospodar” i “vlasnik” svega što postoji u porodici, uključujući i ženu i decu (na jeziku Biblije, reč “muž” (hebrejski “baal”) znači “vlasnik, gospodar”). To znači da je muž odgovoran, i pred Bogom, a i pred ostalim muškarcima koji nose istu odgovornost u društvu, da brine o svojoj porodici, da omogući i vodi njen napredak, kao i da snosi posledice ukoliko neko od članova porodice počini neko krivično delo.

Da bi se sin oženio, ili ćerka udala, neophodna je dozvola oca. Dakle, nije moguće da se sin oženi ili ćerka uda, ako otac to ne odobri. Sin ili ćerka koji bi pobegli od kuće, da bi se oženili “sa kim oni hoće”, bez dozvole oca, morali bi da pobegnu u neku neznabožačku ili demokratsku državu gde je takvo ponašanje dozvoljeno. U teokratskoj državi ne bi imali gde da pobegnu, jer niko ne bi smeo da ih primi. U slučaju da neko da podršku odbeglom sinu ili ćerki, i primi ih u svoju kuću, iako je znao da su oni pobegli od oca, bio bi kažnjen kao da je oteo čoveka, a za takvo krivično delo je propisana najteža kazna (smrtna).

Važno je reći da otac nema pravo da prisiljava sina ili ćerku na ženidbu (ili udaju). Do braka ne može doći ako sin ili ćerka svojom slobodnom voljom ne pristanu da uđu u brak. Otac, zajedno sa ostalim članovima porodice, može da sugeriše svom sinu ili ćerki bračnog druga, ali konačnu odluku donosi sam sin ili ćerka. Otac je, kao glava porodice, “čuvar devojaštva” svoje ćerke. To znači da je njegova ćerka “devojka”. U biblijskoj (ili teokratskoj) terminologiji, termini “devojka” i “devica” imaju isto značenje. Kada se uda, devojka postaje žena. Ako bi se prve bračne noći pokazalo da devojka nije devojka (devica), to bi značilo da se ona kurvala bez znanja svog oca i bila bi sankcionisana najtežom kaznom. Osim statusa devojke i žene, ženska osoba može imati status udovice, raspuštenice, silovane ili kurve. Udovica je žena kojoj je muž umro i ona može ponovo da se uda. Raspuštenica je žena koju je muž oterao zbog njenog bezobrazluka i nemorala za koji nije propisana smrtna kazna. Raspuštenicu niko ne može da oženi, osim u izuzetnim slučajevima, i ona ostaje neudata do kraja života. Ona može da radi na nečijem imanju i da služi u nekoj porodici radeći manje odgovorne poslove. U slučaju da neko oženi raspuštenicu, bilo bi smatrano kao da se kurvao sa njom, a za kurvarstvo je propisana najteža kazna za oboje.

Silovana žena je osoba koja je pružala otpor nad onim koji ju je povredio (nije dobrovoljno ušla u takav odnos). Za muškarca koji je izvršio silovanje propisana je smrtna kazna, a silovana žena može da se uda, ako njen otac ili staratelj procene da je za to spremna i ako se nađe muškarac koji bi hteo da je oženi. Kurva je ženska osoba koja menja muške partnere koji joj nisu muževi, i takve osobe ne mogu da egzistiraju u teokratskoj državi. Za njih je propisana najteža kazna (ista sankcija važi i za muškarce kurvare). Možda će neko primetiti da su kazne za nepoštovanje polne čistote, bračne zajednice i porodice veoma rigorozne, ali upravo je uništenje porodice u savremenim demokratskim društvima izvor svih oblika bolesti i smrti, i najvećih patnji i destrukcije. Loši ljudi proizilaze iz loših zajednica koje se ne mogu nazvati porodicom i državom. Da bi se sprečile strahote koje su neminovna posledica uništenja porodice, i da bi se stvorio ambijent za opstanak i razvoj dobrih porodica, potrebno je adekvatno delovati protiv onih koji seju smrt na sve strane. A nema većih ubica od kurvi i kurvara. Deca takvih osoba su najveći zlikovci i kriminalci u ovome svetu. Najveći monstrumi ovoga sveta su samo verna slika nebrige njihovih roditelja.

Savremena demokratska društva su prava slika kurvi i kurvara koji se igraju braka i porodice. Ne treba da čudi što su posledice takvih “brakova” najstrašnija maloletnička delikvencija i nemoral najgorih razmera. Naravno da će mnogi savremeni roditelji, koji su nezadovoljni sa svojom decom, reći da su “učinili sve” da njihova deca budu dobra. Pod tim “sve” oni podrazumevaju davanje novca i vaspitanje po najvišim kriterijumima ovoga sveta. Oni su bili previše sebični da svoje vreme posvete deci, ali i previše glupi da prepoznaju strahote savremenog ateističkog sistema obrazovanja. Za njih je odlazak njihove dece na destruktivne zabave, gledanje i slušanje destruktivnih filmskih i muzičkih programa, život po principima koji se agresivno reklamiraju u savremenom svetu, nešto “normalno” jer to “svi rade”.

Kada udaje ćerku, otac ima pravo da traži od oca mladoženje (ili samog mladoženje) novac, robu ili nešto slično kao određenu vrstu “obeštećenja” za svoju ćerku. Vrednost “obeštećenja” može da bude velika, gledano sa materijalne tačke gledišta, ali ona je uvek simbolična kada se vidi kakvu neprocenjivu vrednost dobija porodica mladoženje. Iako je ovaj svet veliko ratno poprište u kojem nije moguće fizički opstati bez zaštite čvrste muške ruke, nesporna je činjenica da bez lepote ženskog karaktera nije moguće stvoriti ono što je najvrednije u univerzumu, a to su dobri ljudi. Zato je ulazak dobre supruge u nečiji dom - najveći dar kojim muškarac može da bude darovan od strane Boga.

Potrebno je reći da prilikom sklapanja braka jedino mladoženja može da potpiše bračni ugovor kojim se obavezuje pred Bogom da će brinuti i čuvati svoju buduću suprugu i ispunjavati sve obaveze koje se očekuju od muža. Nevesta ništa ne potpisuje, jer ona neće biti glava porodice, pa prema tome ne može da preuzme odgovornost za eventualne propuste u porodici. Sva odgovornost za sve što se desi u porodici leži na muškarcu, i zato su njegova ovlašćenja najveća. Prilikom stupanja u brak ne koriste se nikakvi “bračni predmeti” (prstenje, ogrlice, narukvice i dr). Takvi “predmeti” su korišćeni u neznabožačkim zajednicama gde se na taj način pokušavala “prizvati sreća”. U savremenim demokratskim društvima mnogi mladi supružnici veruju da će nošenje bračnog prstenja biti neka vrsta zaštite od preljube, jer će svi moći da vide da je njihov bračni drug oženjen (udata). Naravno da kurvama i kurvarima nije mnogo važno da li je neko u braku ili nije, tako da nošenje prstena kao znaka vernosti nema nikakvog smisla. Vernost se pokazuje ispunjavanjem bračnih obaveza kojim se bračni drug podstiče na još veću požrtvovnost i službu svom bližnjem. Da ponovimo, kao i sve drugo što je vezano za porodicu, tako i ženidba i udaja sinova i kćeri ne može da se realizuje bez dozvole oca.

Udata žena može da se uda za drugog muškarca jedino u slučaju da joj muž umre. Muž može da umre prirodnom smrću, nesrećnim slučajem ili da bude osuđen na smrt, što bi predstavljalo slučajeve koje bi ženu (sada udovicu) dovelo u situaciju da može ponovo da se uda. Ponovna ženidba muškarca je malo specifičnija zbog postojeće situacije u kojoj se savremena društva nalaze. Muškarac može ponovo da se oženi ukoliko je prisiljen da svoju postojeću ženu isključi iz porodice i da joj uruči “knjigu raspusnu”. “Knjiga raspusna” je dokument o razvodu kojim muž izjavljuje da mu određena žena više nije supruga. U teokratiji muškarac ne može da “bude razveden” - samo žena može da bude razvedena, odnosno isključena iz porodice, i u tom slučaju ona ne može da se uda do kraja svog života. Jedino što joj preostaje jeste da radi za neku drugu porodicu koja bi odlučila da je primi kao radnicu (roba). U slučaju razvoda, deca ostaju sa ocem.

Ukoliko bi se desilo da se muž neodgovorno ponaša (konzumira alkohol, maltretira ukućane, ne ispunjava bračne obaveze i dr), njegova braća i rođaci imaju pravo da donesu odluku da se neodgovornom članu zajednice dodeli staratelj. U tom slučaju neodgovorni muž dobija status roba, ali u blažoj formi nego inače, jer mu je staratelj neko od njegovih bližih rođaka.